Дан после дубоког разочарења у Лондону,
„Телеграф” и „Би-Би-Си” објашњавају зашто Ђоковић није имао већу подршку
у финалу, али потпуно промашују непријатну тему
Показао да може да игра потпуно недодирнут: Новак Ђоковић
(Фото Ројтерс)
Новак Ђоковић је на Вимблдону учинио све што је требало. Остао је
присебан после седам пропуштених сет-лопти у финалу, као што је био глув
и нем на хук 15.000 гледалаца, а пре тога и на све интриге британских
медија и још на несрећну улогу сопственог шефа штаба у њима.
Колевка тениса је остала дубоко разочарана, пошто је нереалне снове о новој титули Ендија Мареја развејао неумољиви Роџер Федерер у полуфиналу, а утешне снове о победи Швајцарца – још бољи, а једнако неумољиви Ђоковић.
Као што смо најавили уочи финала, дошло је време да британски медији покажу друго лице сада већ троструком шампиону Вимблдона. Први се огласио „Телеграф”, под насловом „Где је љубав према Новаку Ђоковићу?”, а потом „Би-Би-Си”, са текстом „Зашто Ђоковић залужује више аплауза?”.
Обе анализе односа британске публике према Ђоковићу прескачу догађаје пре финала и баве се искључиво безрезервном подршком гледалаца Федереру.
„Телеграф” почиње овако: „Новак Ђоковић је морао да се осећа као провалник на забави приређеној Роџеру Федереру. Тако је бесрамно једнострана била гомила, претварајући Вимблдон у Базел на Темзи, да су поздравили свог троструког шампиона са благом амбиваленцијом. Не догађа се често у овој тврђави да шампион мора да трпи овације за своје грешке или хук незадовољства за поготке. У једном тренутку четвртог сета Србину је дозлогрдило и излио је сав бес ка гледаоцу који је викао између његовог првог и другог сервиса. Имао је сва права да буде бесан, јер кључно питање целокупне Ђоковићеве каријере гласи: где је љубав према њему?”.
„Би-Би-Си” почиње реченицом: „Победницима су намењене похвале, а Новаку, за тријумф против Роџера Федера, следе и саучешћа”, па наставља: „Реакција публике је оставила Ђоковића – владајућег шампиона и најбољег на свету – као најусамљенијег човека у југоисточном Лондону, хладнокрвног убицу Федерерове бајке и романтичних снова његових обожавалаца. Шта да ради? Он је негативац који није учинио ништа лоше. Није узео беби слаткиш, нити је отказао Божић, или конструисао гигантско смртоносно оружје да га упери ка најважнијим градовима света.”
И у закључку: „Жалост не треба да траје дуго. Ђоковић заслужује више. У годинама које долазе, то ће и добити.”
Уз јасне звуке лицемерја, саучешћа из оба текста су послата на погрешну адресу, а главна тема очекиваног извињења – догађаји пре финала којима се стварала подршка Мареју – потпуно је заобиђена.
Свакоме је јасно да је швајцарски великан недостижни идол и да то својом каријером апсолутно заслужује. И у Србији је имао велики број навијача и многи су после фантастичног финала рекли „Жао ми је Федерера, али...” Спорт је спорт, а цела британска прича врло подсећа на њихову филмску пародију о Робинзону, који најпре учи Петка да је важније ко лепше плива него ко то чини брже, а затим користи своја нова правила да га победи што је ружније могуће.
Само у делу једне реченице („Насупрот карикатури о агресору који терорише скупљаче лоптица, Ђоковић је био пример џентлмена на овогодишњем Вимблдону”) „Телеграф” дотиче део онога због чега британски медији заиста дугују извињење.
Није реч само о „Дејли мејлу” нити само о таблоидима. И озбиљнији британски и амерички медији су нехајно „смечовали лоптице” које су им таблоиди дизали, потпуно супротно од немачких и швајцарских медија. Ваљало је видети како су Немци за приче о „варању” једино и најоштрије напали свог човека, Бориса Бекера. Ђоковић је тренера не само заштитио за непотребну брбљивост него и максимално истакао у заслугама за сопствени успех.
Да ли је сва подршка Федереру дошла сама од себе? На дан финала „Индепендент” је лансирао причу под насловом „Не љутите Новака Ђоковића, јер ћете за то одговарати његовом оцу”. Да би контраст између свих могућих негативних алузија на рачун Ђоковићеве породице био јаснији, аутор „црта” навијачима особу за коју треба да навијају:
„Што се тиче Роџера Федерера, човека са којим се Новак среће у данашњем финалу, он наставља да се држи на нивоу, где год био. Узмите само његов однос према Надаловој породици. Иако му је Рафа узео много титула, укључујући и осми Вимблдон, Федерер поздравља Надалову мајку и сестру као да су његови, увек са пољупцима у оба образа. Његови изванредни резултати могу да се пореде само са његовим господским манирима.”
Тако су британска „извињења” промашила тему, за разлику од Роџера Федерера, који је заиста био достојанствен током целог турнира, почевши од грубо одбачених инсинуација на рачун Ђоковићевог „варања”, па до завршног објашњења:
– Новак је показао да може да игра потпуно недодирнут, без обзира на било какве догађаје око њега.
објављено: 14.07.2015Колевка тениса је остала дубоко разочарана, пошто је нереалне снове о новој титули Ендија Мареја развејао неумољиви Роџер Федерер у полуфиналу, а утешне снове о победи Швајцарца – још бољи, а једнако неумољиви Ђоковић.
Као што смо најавили уочи финала, дошло је време да британски медији покажу друго лице сада већ троструком шампиону Вимблдона. Први се огласио „Телеграф”, под насловом „Где је љубав према Новаку Ђоковићу?”, а потом „Би-Би-Си”, са текстом „Зашто Ђоковић залужује више аплауза?”.
Обе анализе односа британске публике према Ђоковићу прескачу догађаје пре финала и баве се искључиво безрезервном подршком гледалаца Федереру.
„Телеграф” почиње овако: „Новак Ђоковић је морао да се осећа као провалник на забави приређеној Роџеру Федереру. Тако је бесрамно једнострана била гомила, претварајући Вимблдон у Базел на Темзи, да су поздравили свог троструког шампиона са благом амбиваленцијом. Не догађа се често у овој тврђави да шампион мора да трпи овације за своје грешке или хук незадовољства за поготке. У једном тренутку четвртог сета Србину је дозлогрдило и излио је сав бес ка гледаоцу који је викао између његовог првог и другог сервиса. Имао је сва права да буде бесан, јер кључно питање целокупне Ђоковићеве каријере гласи: где је љубав према њему?”.
„Би-Би-Си” почиње реченицом: „Победницима су намењене похвале, а Новаку, за тријумф против Роџера Федера, следе и саучешћа”, па наставља: „Реакција публике је оставила Ђоковића – владајућег шампиона и најбољег на свету – као најусамљенијег човека у југоисточном Лондону, хладнокрвног убицу Федерерове бајке и романтичних снова његових обожавалаца. Шта да ради? Он је негативац који није учинио ништа лоше. Није узео беби слаткиш, нити је отказао Божић, или конструисао гигантско смртоносно оружје да га упери ка најважнијим градовима света.”
И у закључку: „Жалост не треба да траје дуго. Ђоковић заслужује више. У годинама које долазе, то ће и добити.”
Уз јасне звуке лицемерја, саучешћа из оба текста су послата на погрешну адресу, а главна тема очекиваног извињења – догађаји пре финала којима се стварала подршка Мареју – потпуно је заобиђена.
Свакоме је јасно да је швајцарски великан недостижни идол и да то својом каријером апсолутно заслужује. И у Србији је имао велики број навијача и многи су после фантастичног финала рекли „Жао ми је Федерера, али...” Спорт је спорт, а цела британска прича врло подсећа на њихову филмску пародију о Робинзону, који најпре учи Петка да је важније ко лепше плива него ко то чини брже, а затим користи своја нова правила да га победи што је ружније могуће.
Само у делу једне реченице („Насупрот карикатури о агресору који терорише скупљаче лоптица, Ђоковић је био пример џентлмена на овогодишњем Вимблдону”) „Телеграф” дотиче део онога због чега британски медији заиста дугују извињење.
Није реч само о „Дејли мејлу” нити само о таблоидима. И озбиљнији британски и амерички медији су нехајно „смечовали лоптице” које су им таблоиди дизали, потпуно супротно од немачких и швајцарских медија. Ваљало је видети како су Немци за приче о „варању” једино и најоштрије напали свог човека, Бориса Бекера. Ђоковић је тренера не само заштитио за непотребну брбљивост него и максимално истакао у заслугама за сопствени успех.
Да ли је сва подршка Федереру дошла сама од себе? На дан финала „Индепендент” је лансирао причу под насловом „Не љутите Новака Ђоковића, јер ћете за то одговарати његовом оцу”. Да би контраст између свих могућих негативних алузија на рачун Ђоковићеве породице био јаснији, аутор „црта” навијачима особу за коју треба да навијају:
„Што се тиче Роџера Федерера, човека са којим се Новак среће у данашњем финалу, он наставља да се држи на нивоу, где год био. Узмите само његов однос према Надаловој породици. Иако му је Рафа узео много титула, укључујући и осми Вимблдон, Федерер поздравља Надалову мајку и сестру као да су његови, увек са пољупцима у оба образа. Његови изванредни резултати могу да се пореде само са његовим господским манирима.”
Тако су британска „извињења” промашила тему, за разлику од Роџера Федерера, који је заиста био достојанствен током целог турнира, почевши од грубо одбачених инсинуација на рачун Ђоковићевог „варања”, па до завршног објашњења:
– Новак је показао да може да игра потпуно недодирнут, без обзира на било какве догађаје око њега.
извор : Политика
Нема коментара:
Постави коментар