ЗАШТО ИГРАМ ТЕНИС
Још увек се радујемо када откријемо да има оних који играју слабије или су, ако ништа друго, од нас старији
Пре извесног времена, док сам са мојим партнером на Калишу пикао
тенис, поред терена је прошла некаква баба, шетајући своје унуче.
Зауставила се, посматрала нас извесно време а онда рекла: „Како ви,
господине Марковићу, дивно играте!... Мислим, с обзиром на то да сте
инвалид”.Био је то добар повод да коначно размислим о томе зашто већ
скоро четрдесет година у руци држим тај комад пластике (некада је то
било парче дрвета) који обично називамо тениским рекетом.
Када почињете да играте необично је важно да вам стручно лице покаже основне ударце. Мој први учитељ тениса звао се господин Бањанин. Био је велики џентлмен. Тада је то била реткост: да се неко понаша отмено. Није показивао разочарaње у погледу начина на који сам изводио бекхенд, форхенд, смеч и сервис. Није их коментарисао. Био је то човек племенитог кова.
Следећи корак који вас чека јестеизбор партнера. Ваш супарник би, по правилу, требало да игра мало боље од вас, тек толико да изазива жељу да напредујете, али не превише добро, да вам не би убио вољу за такмичењем. Јер, уколико је исувише квалитетан он је – недостижан. Имате тако, на пример, човека који вас уредно дере са 6:1, 6:1. Он, рецимо, из неког разлога не игра тенис годину дана. За то време, ви узмете тренера и свакодневно вежбате. То, наравно, кријете од свога партнера и једнога дана, правећи се да нисте у богзнакаквој форми, закажете меч са њим. И, шта се догађа? Изгубите са 6:2, 6:1! Цео напор вам се чини узалудним,а противник задобија митске обрисе.
У то време, главни играчи на Партизановим теренима били су генерали ЈНА. Без обзира на то што нису играли најбоље, са њима је свако желео да игра. Чак и такмичари. Што је било најинтересантније, генерали су ретко, веома ретко губили. Није било баш упутно победити Виктора Бубња или Душка Кораћа. Колико се сећам, ни председник Тениског савеза Југославије Фрањо Туђман није волео да губи. Нешто чешће са терена су поражени одлазили Вељко Ковачевић и Коча Поповић. Први зато што је био увек добре воље и никада нарогушен као они претходни, а други јер више није био на власти.
Међу нама рекреативцима највећи утисак су остављала браћа Мушкатировић. Не само што су одлично играли него су и изгледали некако импресивно, онако високи и стамени. Поврх свега, понашали су се џентлменски, баш као и мој учитељ Бањанин. Сећам се да је Гале увек имао понеку реч похвале за мој тенис. Иако ми је морало бити јасно да лаже, годило ми је што ме је ту и тамо подржавао. Нисам имао снаге да се сагледам у својој неталентованости, гајио сам наду да бих једнога дана могао одиграти прави, велики меч.
Ипак, за Мушкатировиће, као и за већину осталих, фаталан је био извесни Гонзи (надимак је представљао варијацију на Панча Гонзалеса, великана тениса). Изгледао је потпуно супротно од атрактивне браће: мали, дежмекаст, са физиономијом која је могла припадати само ванматерично зачетом детету ГручаМаркса и Хенрија Кисинџера. Имао је специфичан осмех, неку врсту кеза која убија противника. Кад год би нека од његових лопти завршила у једном од углова игралишта, следио је тај Гонзијев деморалишући осмех. То је било горе од самог ударца, оличавао је супериорност ружног и неугледног над лепим и атрактивним. Свестан сам да је Гонзијев стил игре апсолутно немогуће описати речима. Био је то скуп најнеправилнијих удараца у комбинацији са балетским покретима. Када томе додамо и пантомимске ефекте, добијамо једног правог правцатог песника тениса. Умро је релативно млад. Нико му не зна право име. Сви смо гапознавали само као Гонзија.
Ја сам таворио, дошавши до нивоа преко кога се више није могло. Играо сам са себи равнима и углавном више губио него добијао. А онда сам доживео тренутак који ме је могао заувек одвојити од игралишта. Било је то једног раног јутра. Дошао сам да играм са неким ко се није појавио на терену, натеравши ме, штавише, да устанем у цик зоре. Био сам бесан, с правом. Недолазак партнера на заказани меч раван је издајству. А онда ми је пришла једна старица и бојажљиво ме запитала да ли бих играо са њом, ако немам партнера. Погледао сам је сажаљиво и пристао, да не изгубим тај јутарњи термин.
Почео сам лагано, да баку не бих сувише умарао. Али госпођа је прилично добро узвраћала моје сервисе па сам мало додао на јачини својих удараца. Она је на њих, међутим, одговарала прилично прецизним пасинг-шотовима. Када је повела са два гема разлике, схватио сам да је враг однео шалу па сам почео да запињем, скраћујем и лобујем. Није вредело; стара је знала одговоре на све што бих покушао. А онда је дошао тренутак о коме говорим. На ивици очајања, украо сам поен! За лопту која је била у терену рекао сам да је аут!? Госпођа ме је само погледала и климнула главом. Опростила ми је крађу. Ниже нисам могао да паднем...
Наставио сам да играм,али без икаквих илузија да бих једнога дана могао заиграти добро. Напустио сам ТК Партизан када су, крајем осамдесетих, генерале заменили новокомпоновани богаташи и криминалци. Почео сам да играм на Калишу, на коме је владала много здравија, права дилетантска атмосфера. Терене је држао добричина по имену Милутин који је од јутра до мрака играо шах са разним пацерима. После меча бисмо седели у башти клупске кафане и причали разне неважне ствари. Пролазили су месеци, годишња доба, године. Ништа се није мењало, осим што смо трчали све спорије и све чешће се жалили на болове у разним деловима тела.
И дан-данас, у свеопштој пролазности, ми се држимо тениса као неке сламке спаса. Још увек се радујемо када откријемо да има оних који играју слабије или су, ако ништа друго, од нас старији. Док мој партнер и ја играмо ко зна који меч по реду, са унапред познатим резултатом (6:2, 6:2 за њега), понеки пролазник, шетајући парком, застане и посматра нас. У таквим тренуцима деси се да поверујемо како наш тенис може привући нечију пажњу, да нешто вреди. А онда се пролазник окрене и настави своју шетњу. Ми настављамо да играмо, свесни да не смемо стати.
редитељ
Када почињете да играте необично је важно да вам стручно лице покаже основне ударце. Мој први учитељ тениса звао се господин Бањанин. Био је велики џентлмен. Тада је то била реткост: да се неко понаша отмено. Није показивао разочарaње у погледу начина на који сам изводио бекхенд, форхенд, смеч и сервис. Није их коментарисао. Био је то човек племенитог кова.
Следећи корак који вас чека јестеизбор партнера. Ваш супарник би, по правилу, требало да игра мало боље од вас, тек толико да изазива жељу да напредујете, али не превише добро, да вам не би убио вољу за такмичењем. Јер, уколико је исувише квалитетан он је – недостижан. Имате тако, на пример, човека који вас уредно дере са 6:1, 6:1. Он, рецимо, из неког разлога не игра тенис годину дана. За то време, ви узмете тренера и свакодневно вежбате. То, наравно, кријете од свога партнера и једнога дана, правећи се да нисте у богзнакаквој форми, закажете меч са њим. И, шта се догађа? Изгубите са 6:2, 6:1! Цео напор вам се чини узалудним,а противник задобија митске обрисе.
У то време, главни играчи на Партизановим теренима били су генерали ЈНА. Без обзира на то што нису играли најбоље, са њима је свако желео да игра. Чак и такмичари. Што је било најинтересантније, генерали су ретко, веома ретко губили. Није било баш упутно победити Виктора Бубња или Душка Кораћа. Колико се сећам, ни председник Тениског савеза Југославије Фрањо Туђман није волео да губи. Нешто чешће са терена су поражени одлазили Вељко Ковачевић и Коча Поповић. Први зато што је био увек добре воље и никада нарогушен као они претходни, а други јер више није био на власти.
Међу нама рекреативцима највећи утисак су остављала браћа Мушкатировић. Не само што су одлично играли него су и изгледали некако импресивно, онако високи и стамени. Поврх свега, понашали су се џентлменски, баш као и мој учитељ Бањанин. Сећам се да је Гале увек имао понеку реч похвале за мој тенис. Иако ми је морало бити јасно да лаже, годило ми је што ме је ту и тамо подржавао. Нисам имао снаге да се сагледам у својој неталентованости, гајио сам наду да бих једнога дана могао одиграти прави, велики меч.
Ипак, за Мушкатировиће, као и за већину осталих, фаталан је био извесни Гонзи (надимак је представљао варијацију на Панча Гонзалеса, великана тениса). Изгледао је потпуно супротно од атрактивне браће: мали, дежмекаст, са физиономијом која је могла припадати само ванматерично зачетом детету ГручаМаркса и Хенрија Кисинџера. Имао је специфичан осмех, неку врсту кеза која убија противника. Кад год би нека од његових лопти завршила у једном од углова игралишта, следио је тај Гонзијев деморалишући осмех. То је било горе од самог ударца, оличавао је супериорност ружног и неугледног над лепим и атрактивним. Свестан сам да је Гонзијев стил игре апсолутно немогуће описати речима. Био је то скуп најнеправилнијих удараца у комбинацији са балетским покретима. Када томе додамо и пантомимске ефекте, добијамо једног правог правцатог песника тениса. Умро је релативно млад. Нико му не зна право име. Сви смо гапознавали само као Гонзија.
Ја сам таворио, дошавши до нивоа преко кога се више није могло. Играо сам са себи равнима и углавном више губио него добијао. А онда сам доживео тренутак који ме је могао заувек одвојити од игралишта. Било је то једног раног јутра. Дошао сам да играм са неким ко се није појавио на терену, натеравши ме, штавише, да устанем у цик зоре. Био сам бесан, с правом. Недолазак партнера на заказани меч раван је издајству. А онда ми је пришла једна старица и бојажљиво ме запитала да ли бих играо са њом, ако немам партнера. Погледао сам је сажаљиво и пристао, да не изгубим тај јутарњи термин.
Почео сам лагано, да баку не бих сувише умарао. Али госпођа је прилично добро узвраћала моје сервисе па сам мало додао на јачини својих удараца. Она је на њих, међутим, одговарала прилично прецизним пасинг-шотовима. Када је повела са два гема разлике, схватио сам да је враг однео шалу па сам почео да запињем, скраћујем и лобујем. Није вредело; стара је знала одговоре на све што бих покушао. А онда је дошао тренутак о коме говорим. На ивици очајања, украо сам поен! За лопту која је била у терену рекао сам да је аут!? Госпођа ме је само погледала и климнула главом. Опростила ми је крађу. Ниже нисам могао да паднем...
Наставио сам да играм,али без икаквих илузија да бих једнога дана могао заиграти добро. Напустио сам ТК Партизан када су, крајем осамдесетих, генерале заменили новокомпоновани богаташи и криминалци. Почео сам да играм на Калишу, на коме је владала много здравија, права дилетантска атмосфера. Терене је држао добричина по имену Милутин који је од јутра до мрака играо шах са разним пацерима. После меча бисмо седели у башти клупске кафане и причали разне неважне ствари. Пролазили су месеци, годишња доба, године. Ништа се није мењало, осим што смо трчали све спорије и све чешће се жалили на болове у разним деловима тела.
И дан-данас, у свеопштој пролазности, ми се држимо тениса као неке сламке спаса. Још увек се радујемо када откријемо да има оних који играју слабије или су, ако ништа друго, од нас старији. Док мој партнер и ја играмо ко зна који меч по реду, са унапред познатим резултатом (6:2, 6:2 за њега), понеки пролазник, шетајући парком, застане и посматра нас. У таквим тренуцима деси се да поверујемо како наш тенис може привући нечију пажњу, да нешто вреди. А онда се пролазник окрене и настави своју шетњу. Ми настављамо да играмо, свесни да не смемо стати.
редитељ
објављено: 22/01/2010
