субота, 16. јануар 2016.

Tроицки после драме до титуле у Сиднеjу

Српски тенисер Виктор Tроицки одбранио jе титулу на турниру у Сиднеjу, пошто jе данас у финалу савладао Бугарина Грегора Димитрова са 2:6, 6:1, 7:6 (9:7).

Tроицки jе до треће титуле у кариjери дошао после маратонског дуела са Димитровим и 138 минута велике борбе.

Виктор jе имао прилику раниjе да реши меч, када у 10. гему трећег сета на своj сервис ниjе искористио да потврди бреjк и триjумфуjе. Потом jе у таj-бреjку водио 3:1, али jе на краjу морао да спасава меч лопту како би освоjио трофеj, коjи ће му дати велико самопоуздање пред Aутралиjан опен.

фото Танјуг:/AП

Tурнир у Сиднеjу играо се за укупан наградни фонд од 461.330 долара.


Полудео бих да сам изгубио



Tроицки jе изjавио да jе пресрећан због победе над Грегором Димитровим и осваjањем турнира у Сиднеjу и да би - полудео да jе изгубио.

"Било jе веома стресно, никада нисам играо неизвесниjе финале. Полудео бих да сам изгубио. Сjаjан jе осећаj поново бити наjбољи у Сиднеjу, други пут из три финала", рекао jе Tроицки после меча.

"Грегор jе играо одлично, али сам сачувао мирноћу у наjважниjим тренуцима. Надам се да ћу наставити да играм добро и да ћу у истом ритму бити и на Aустралиjан опену", закључио jе српски тенисер.

извор: Taнјуг

Qualifying Round Day 4 | Australian Open 2016



недеља, 01. новембар 2015.

Afficionado...





Судећи по овим записима, жива легенда београдског и српског тениса, вишеструки првак света у различитим тениским категоријама на  интернационалним такмичењима новинарa, репрезентативац Србије у тенису  из романтичне епохе  "белог спорта" и  дугогодишњи  дописник  агенције АП  Иван Стефановић Пики, не мирује...


http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/551911/Ovako-savetuju-maratonci-Sta-smo-danas-naucili-od-istrajnih-trkaca

http://www.blic.rs/stara_arhiva/reportaze/131753/Tenis-kao-stil-zivota



среда, 09. септембар 2015.

ЗАШТО ИГРАМ ТЕНИС

ЗАШТО ИГРАМ ТЕНИС

Још увек се радујемо када откријемо да има оних који играју слабије или су, ако ништа друго, од нас старији
Пре извесног времена, док сам са мојим партнером на Калишу пикао тенис, поред терена је прошла некаква баба, шетајући своје унуче. Зауставила се, посматрала нас извесно време а онда рекла: „Како ви, господине Марковићу, дивно играте!... Мислим, с обзиром на то да сте инвалид”.Био је то добар повод да коначно размислим о томе зашто већ скоро четрдесет година у руци држим тај комад пластике (некада је то било парче дрвета) који обично називамо тениским рекетом.
Када почињете да играте необично је важно да вам стручно лице покаже основне ударце. Мој први учитељ тениса звао се господин Бањанин. Био је велики џентлмен. Тада је то била реткост: да се неко понаша отмено. Није показивао разочарaње у погледу начина на који сам изводио бекхенд, форхенд, смеч и сервис. Није их коментарисао. Био је то човек племенитог кова.
Следећи корак који вас чека јестеизбор партнера. Ваш супарник би, по правилу, требало да игра мало боље од вас, тек толико да изазива жељу да напредујете, али не превише добро, да вам не би убио вољу за такмичењем. Јер, уколико је исувише квалитетан он је – недостижан. Имате тако, на пример, човека који вас уредно дере са 6:1, 6:1. Он, рецимо, из неког разлога не игра тенис годину дана. За то време, ви узмете тренера и свакодневно вежбате. То, наравно, кријете од свога партнера и једнога дана, правећи се да нисте у богзнакаквој форми, закажете меч са њим. И, шта се догађа? Изгубите са 6:2, 6:1! Цео напор вам се чини узалудним,а противник задобија митске обрисе.
У то време, главни играчи на Партизановим теренима били су генерали ЈНА. Без обзира на то што нису играли најбоље, са њима је свако желео да игра. Чак и такмичари. Што је било најинтересантније, генерали су ретко, веома ретко губили. Није било баш упутно победити Виктора Бубња или Душка Кораћа. Колико се сећам, ни председник Тениског савеза Југославије Фрањо Туђман није волео да губи. Нешто чешће са терена су поражени одлазили Вељко Ковачевић и Коча Поповић. Први зато што је био увек добре воље и никада нарогушен као они претходни, а други јер више није био на власти.
Међу нама рекреативцима највећи утисак су остављала браћа Мушкатировић. Не само што су одлично играли него су и изгледали некако импресивно, онако високи и стамени. Поврх свега, понашали су се џентлменски, баш као и мој учитељ Бањанин. Сећам се да је Гале увек имао понеку реч похвале за мој тенис. Иако ми је морало бити јасно да лаже, годило ми је што ме је ту и тамо подржавао. Нисам имао снаге да се сагледам у својој неталентованости, гајио сам наду да бих једнога дана могао одиграти прави, велики меч.
Ипак, за Мушкатировиће, као и за већину осталих, фаталан је био извесни Гонзи (надимак је представљао варијацију на Панча Гонзалеса, великана тениса). Изгледао је потпуно супротно од атрактивне браће: мали, дежмекаст, са физиономијом која је могла припадати само ванматерично зачетом детету ГручаМаркса и Хенрија Кисинџера. Имао је специфичан осмех, неку врсту кеза која убија противника. Кад год би нека од његових лопти завршила у једном од углова игралишта, следио је тај Гонзијев деморалишући осмех. То је било горе од самог ударца, оличавао је супериорност ружног и неугледног над лепим и атрактивним. Свестан сам да је Гонзијев стил игре апсолутно немогуће описати речима. Био је то скуп најнеправилнијих удараца у комбинацији са балетским покретима. Када томе додамо и пантомимске ефекте, добијамо једног правог правцатог песника тениса. Умро је релативно млад. Нико му не зна право име. Сви смо гапознавали само као Гонзија.
Ја сам таворио, дошавши до нивоа преко кога се више није могло. Играо сам са себи равнима и углавном више губио него добијао. А онда сам доживео тренутак који ме је могао заувек одвојити од игралишта. Било је то једног раног јутра. Дошао сам да играм са неким ко се није појавио на терену, натеравши ме, штавише, да устанем у цик зоре. Био сам бесан, с правом. Недолазак партнера на заказани меч раван је издајству. А онда ми је пришла једна старица и бојажљиво ме запитала да ли бих играо са њом, ако немам партнера. Погледао сам је сажаљиво и пристао, да не изгубим тај јутарњи термин.
Почео сам лагано, да баку не бих сувише умарао. Али госпођа је прилично добро узвраћала моје сервисе па сам мало додао на јачини својих удараца. Она је на њих, међутим, одговарала прилично прецизним пасинг-шотовима. Када је повела са два гема разлике, схватио сам да је враг однео шалу па сам почео да запињем, скраћујем и лобујем. Није вредело; стара је знала одговоре на све што бих покушао. А онда је дошао тренутак о коме говорим. На ивици очајања, украо сам поен! За лопту која је била у терену рекао сам да је аут!? Госпођа ме је само погледала и климнула главом. Опростила ми је крађу. Ниже нисам могао да паднем...
Наставио сам да играм,али без икаквих илузија да бих једнога дана могао заиграти добро. Напустио сам ТК Партизан када су, крајем осамдесетих, генерале заменили новокомпоновани богаташи и криминалци. Почео сам да играм на Калишу, на коме је владала много здравија, права дилетантска атмосфера. Терене је држао добричина по имену Милутин који је од јутра до мрака играо шах са разним пацерима. После меча бисмо седели у башти клупске кафане и причали разне неважне ствари. Пролазили су месеци, годишња доба, године. Ништа се није мењало, осим што смо трчали све спорије и све чешће се жалили на болове у разним деловима тела.
И дан-данас, у свеопштој пролазности, ми се држимо тениса као неке сламке спаса. Још увек се радујемо када откријемо да има оних који играју слабије или су, ако ништа друго, од нас старији. Док мој партнер и ја играмо ко зна који меч по реду, са унапред познатим резултатом (6:2, 6:2 за њега), понеки пролазник, шетајући парком, застане и посматра нас. У таквим тренуцима деси се да поверујемо како наш тенис може привући нечију пажњу, да нешто вреди. А онда се пролазник окрене и настави своју шетњу. Ми настављамо да играмо, свесни да не смемо стати.
редитељ
Горан Марковић
објављено: 22/01/2010

уторак, 14. јул 2015.

Британска извињења у виду саучешћа



Дан после дубоког разочарења у Лондону, „Телеграф” и „Би-Би-Си” објашњавају зашто Ђоковић није имао већу подршку у финалу, али потпуно промашују непријатну тему

Показао да може да игра потпуно недодирнут: Новак Ђоковић (Фото Ројтерс)
Новак Ђоковић је на Вимблдону учинио све што је требало. Остао је присебан после седам пропуштених сет-лопти у финалу, као што је био глув и нем на хук 15.000 гледалаца, а пре тога и на све интриге британских медија и још на несрећну улогу сопственог шефа штаба у њима.
Колевка тениса је остала дубоко разочарана, пошто је нереалне снове о новој титули Ендија Мареја развејао неумољиви Роџер Федерер у полуфиналу, а утешне снове о победи Швајцарца – још бољи, а једнако неумољиви Ђоковић.
Као што смо најавили уочи финала, дошло је време да британски медији покажу друго лице сада већ троструком шампиону Вимблдона. Први се огласио „Телеграф”, под насловом „Где је љубав према Новаку Ђоковићу?”, а потом „Би-Би-Си”, са текстом „Зашто Ђоковић залужује више аплауза?”.
Обе анализе односа британске публике према Ђоковићу прескачу догађаје пре финала и баве се искључиво безрезервном подршком гледалаца Федереру.
„Телеграф” почиње овако: „Новак Ђоковић је морао да се осећа као провалник на забави приређеној Роџеру Федереру. Тако је бесрамно једнострана била гомила, претварајући Вимблдон у Базел на Темзи, да су поздравили свог троструког шампиона са благом амбиваленцијом. Не догађа се често у овој тврђави да шампион мора да трпи овације за своје грешке или хук незадовољства за поготке. У једном тренутку четвртог сета Србину је дозлогрдило и излио је сав бес ка гледаоцу који је викао између његовог првог и другог сервиса. Имао је сва права да буде бесан, јер кључно питање целокупне Ђоковићеве каријере гласи: где је љубав према њему?”.
„Би-Би-Си” почиње реченицом: „Победницима су намењене похвале, а Новаку, за тријумф против Роџера Федера, следе и саучешћа”, па наставља: „Реакција публике је оставила Ђоковића – владајућег шампиона и најбољег на свету – као најусамљенијег човека у југоисточном Лондону, хладнокрвног убицу Федерерове бајке и романтичних снова његових обожавалаца. Шта да ради? Он је негативац који није учинио ништа лоше. Није узео беби слаткиш, нити је отказао Божић, или конструисао гигантско смртоносно оружје да га упери ка најважнијим градовима света.”
И у закључку: „Жалост не треба да траје дуго. Ђоковић заслужује више. У годинама које долазе, то ће и добити.”
Уз јасне звуке лицемерја, саучешћа из оба текста су послата на погрешну адресу, а главна тема очекиваног извињења – догађаји пре финала којима се стварала подршка Мареју – потпуно је заобиђена.
Свакоме је јасно да је швајцарски великан недостижни идол и да то својом каријером апсолутно заслужује. И у Србији је имао велики број навијача и многи су после фантастичног финала рекли „Жао ми је Федерера, али...” Спорт је спорт, а цела британска прича врло подсећа на њихову филмску пародију о Робинзону, који најпре учи Петка да је важније ко лепше плива него ко то чини брже, а затим користи своја нова правила да га победи што је ружније могуће.
Само у делу једне реченице („Насупрот карикатури о агресору који терорише скупљаче лоптица, Ђоковић је био пример џентлмена на овогодишњем Вимблдону”) „Телеграф” дотиче део онога због чега британски медији заиста дугују извињење.
Није реч само о „Дејли мејлу” нити само о таблоидима. И озбиљнији британски и амерички медији су нехајно „смечовали лоптице” које су им таблоиди дизали, потпуно супротно од немачких и швајцарских медија. Ваљало је видети како су Немци за приче о „варању” једино и најоштрије напали свог човека, Бориса Бекера. Ђоковић је тренера не само заштитио за непотребну брбљивост него и максимално истакао у заслугама за сопствени успех.
Да ли је сва подршка Федереру дошла сама од себе? На дан финала „Индепендент” је лансирао причу под насловом „Не љутите Новака Ђоковића, јер ћете за то одговарати његовом оцу”. Да би контраст између свих могућих негативних алузија на рачун Ђоковићеве породице био јаснији, аутор „црта” навијачима особу за коју треба да навијају:
„Што се тиче Роџера Федерера, човека са којим се Новак среће у данашњем финалу, он наставља да се држи на нивоу, где год био. Узмите само његов однос према Надаловој породици. Иако му је Рафа узео много титула, укључујући и осми Вимблдон, Федерер поздравља Надалову мајку и сестру као да су његови, увек са пољупцима у оба образа. Његови изванредни резултати могу да се пореде само са његовим господским манирима.”
Тако су британска „извињења” промашила тему, за разлику од Роџера Федерера, који је заиста био достојанствен током целог турнира, почевши од грубо одбачених инсинуација на рачун Ђоковићевог „варања”, па до завршног објашњења:
– Новак је показао да може да игра потпуно недодирнут, без обзира на било какве догађаје око њега.
Марјан Ковачевић
објављено: 14.07.2015

  извор : Политика

Get back to the baseline !


уторак, 02. јун 2015.

Francuzi optužuju Nadala da se drogira!

 Satirični francuski magazin Šarli Ebdo izazvao je ozbiljne reakcije zbog svoje najnovije naslovnice, na kojoj je, navodno, karikatura Rafaela Nadala, sa špricevima u rukama.
Na taj način, magazin je aludirao na dopingovanje. Teniska federacija Španije (RFET) javno je protestovala.
Reprrint Charlie Hebdo

“Izražavamo javni protest protiv francuskih publikacija koje dovode u sumnju čistotu tenisa. Ono što je objavio ”Šarli Ebdo” eklatantan je primer napada na integritet sporta koji je sinonim poštenja”, kaže se u saopštenju RFET, koji “u svakom slučaju iz sveg srca potpuno podržava Nadala i sve španske tenisere.

Francuski satirični list, koji je u januaru pretrpeo najgori teroristički napad u istoriji savremenog novinarstva – kada su teroristi pobili sedmoro članova redakcije, objavio je u najnovijem broju naslovnu stranu na kojoj je teniser – koji podseća na Nadala, sa dva šprica zabodena u ruke, što je očigledna insinuacija na doping.
Reprint Charlie Hebdo



 http://www.telegraf.rs/sport/1594420-francuzi-optuzuju-nadala-da-se-drogira-foto